Hidroelektrana na reci Vučjanki je druga po starosti hidroelektrana u Srbiji, posle hidroelektrane kod Užica, na reci Đetinji, koja je izgradena dve godine ranije, od nje vodi prvi dalekovod u Srbiji, dužine 17 kilometara, od Vučja do Leskovca.Ono po cemu je sigurno prva i bez konkurencije u ovom delu Balkana, je cinjenica da i danas radi i proizvodi elektricnu energiju , kao što je radila tokom celog proteklog veka, osim kratkog perioda na kraju Drugog svetskog rata, usled diverzije na postrojenjima.

Zanimljiv je i podatak da puštanjem u pogon 1903. osim tadašnjenje industrije, zbog koje je i napravljena, korisnici elek. energije postaju i gotovo sva domaćinstva Vučja. Naime, tada je svaka kuća dobila struju na koriščenje  za po jedno sijalično mesto.Troškova postavljanja i instalacije kao i utroška struje za stanovništvo Vučja nije bilo-sve je to bilo besplatno.(podaci o utrošku struje za domaćinstva Beograda datiraju tek  od 1919.godine)

Smeštena u živopisnom ambijentu reke Vučjanke, na području gde je iskorišcen tek deo vodnog bogatstva ovog sliva, hidroelektrana je, svojom arhitekturom, prirodno uklopljena u okolinu i predstavlja središno mesto za potencijalni razvoj turizma ovog kraja, odnosno njegovu revitalizaciju.

           

 

Prof. ĐORĐE STANOJEVIĆ

Đorđe Stanojević rođen je 7. aprila 1858. godine u Negotinu. Godine 1887. upisuje se na Prirodno-matematički odsek Filozofskog fakulteta u Beogradu i tih godina, još kao student, piše svoje prve stručne radove. Godine 1881. diplomirao je na Velikoj školi u Beogradu, a iste godine boravi u Parizu na prvoj međunarodnoj izložbi o elektricitetu. Tokom više decenija plodnog rada, pored pitanja elektriciteta i, naročito, njegove praktične upotrebe, bavi se i istraživanjima iz oblasti fizike, mehanike, astronomije, kao i novim tehničkim pronalascima: fotografijom u boji, rashladnim uređajima i drugim zanimljivim oblastima.

Za sve to vreme, često boravi u evropskim gradovima gde učestvuje na skupovima i izložbama iz raznih oblasti nauke i tehnike i prikuplja znanja i iskustva koja će, odmah potorm, pokušavati da prenese u svoju zemlju. Krajem osamdesetih godina prošlog veka  Đorđe Stanojević inicira uvođenje električnog osvetljenja u Beogradu a 1893. godine postaje profesor fizike na Velikoj školi u Beogradu. Sredinom prve decenije dvadesetog veka postaje redovni profesor Univerziteta u Beogradu a 1909. godine i dekan Filozofskog fakulteta u Beogradu. Godine 1913. postavljen je za rektora Beogradskog univerziteta, i na tom mestu ostaje sve do smrti, 24. decembra 1921. godine u Parizu.

Radeći godinama na izučavanju mogućnosti izgradnje električnih centrala u Srbiji, a naročito mogućnosti korišćenja vodnih tokova u tu svrhu, Stanojević je pomno proučavao i hidroenergetske potencijale Vučjanke, koja u jednom delu svog toka ima veliki pad.

U svojim predavanjima na Fizičkom institutu Velike škole, juna 1901. godine, Stanojević je zaključio da "...Vodopod koji najviše snage u sebi ima, bez sumnje je vodopod Vučjanskog potoka blizu sela Vučja, oko 17 kilometara daleko od Leskovca. Na tom mestu, voda poda u nekoliko skokova, koji nisu daleko jedan od drugoga i nose razne nazive kao: Dev Kazan, Djokin Vir itd, sa visine veće od 100 metara. Količina vode iznosi pri maloj vodi oko polo kubnog metra, te i snaga koju taj vodopad može da da, izneće oko 500 parnih konja. Po želji nekoliko uglednih građana Leskovca, prostudirao sam pitanje o dovodu te snage u Leskovac i našao, da bi se ono na srazmerno lok način moglo izvesti. Za prvo postrojenje imalo bi se uzeti 500 parnih konjo podeljeno na dve turbine i dinomo mašine od po 150 konja. Na taj način bi prema potrebii radila samo jedna turbina, ili obadve, o u izvesnim slučajevima služile bi jedna drugoj za rezervu.Po sebi se razume da bi se upotrebila trofazna struja..

LEGENDA O  BORISU NEPOKUPNOJU

Nekada su mnogi žitelji Leskovca, a pogotovo Vučja, na samo spominjanje  hidrocentrale odmah  dodavali   da   u   njenoj   neposrednoj    blizini "živi   jedan   Rus". Tako   je   legenda o   Borisu   Nepokupnoju,  i  godinama  posle njegove smrti, neraskidivo vezana za  hidrocentralu u Vučju,  kao mesto  u  čijoj je blizini ovaj čovek prebogate biografije, pokušavao da nađe svoj mir. Sagradivši vrlo skromnu kuću u neposrednoj blizini dovodnog kanala hidroelektrane,   još   1929.   godine, u njoj  je proveo više decenija svog života, povučeno ali ne i potpuno usamljeno.Sudbina je ovog čoveka, kao i mnoge njegove sunarodnike,  nakon  poraza  pristalica  ruske  monarhije od boljševika  nanela  u  naše krajeve.  Rođen  1887. godine u Kubanskoj oblasti, životni put je počeo uhodanim stazama vojničke   karijere. Sa osamnaest godina je završio III Moskovski kadetski korpus a dve godine kasnije i Nikolajevsku  konjičku  akademiju.  Skole  mačevanja  i  gimnastike pohađao je u Taškentu i Petrogradu.Od početka Prvog svetskog  rata borio se  u   mnogim bitkama na  "Austro-Germanskom frontu", završivši učešće u ovom ratu kao   potpukovnik, carskim ukazom iz  novembra  1916. godine. Početkom avgusta 1918. godine stupa u redove Dobrovoljačke armije, lojalne carskoj Rusiji i iste godine biva unapređen u čin pukovnika ukazom Glavne komande. Na godišnjicu svog pristupanja armiji "belih", 8. avgusta 1919. godine, biva ranjen i evakuisan u Kubansku oblast, odakle se posle lečenja vraća na front. Odlikovan je sa više medalja za hrabrost. U njegovoj vojničkoj biografiji je zapisano da je u ovom ratu učestvovao do 4. novembra 1920. godine, da bi kasnije, iz grada Kerč, bio evakuisan na ostrvo Lemnos,odakle ga je put odveo dalje, sve do Leskovca i obronaka planine Kukavice iznad reke Vučjanke.

Između dva svetska rata zaposlio se kao nastavnik gimnastike u Leskovačkoj gimnaziji i na tom poslu ostao sve do početka pedesetih godina. Kao strastveni ljubitelj gimnastike i prirode učesivovao je u vaspitavanju školske omladine u tom duhu, kako pre Drugog svetskog rata sa "Sokolima", tako i posle ovog rata. Uostalom, njegov pedigre učesnika Olimpijade u Stokholmu, 1912. godine u mačevanju, svakako ga je predodredio da sklonosi ka zdravom i krepkom životu prenosi mlađim naraštajima i on je to radio s velikim entuzijazmom.

Boris Nepokupnoj je i u poznim godinama, svakodnevno pešice silazio iz svoje kućice strmom stazom, pored hidroelektrane i radnika koji su ga pozdravljali, do Vučja, u nabavku namirnica. Kako je povratak, uzbrdo i pod teretom provijanta mnogo teži, on bi i pri silaženju, manirom askete, opterećivao svoj ranac kamenjem da bi čitavim putem nosio jednaku težinu. Novinaru "Naše reči", koji ga je 1953. godine posetio, rekao je sledeće: "Prošao sam mnoge zemlje, bio sam u Sloveniji, gledao sam Vintgor kod Bleda i druge predele. Zaista, to su lepi naši krajevi, ali u Sloveniji  je leto hladno i vlažno, često vrlo kišovito. Medutim, Kukavica je sva u suncu i zelenoj devičanskoj šumi".

Umro je 1972. godine.

O njegovom usamljeničkom životu, a pogotovo u periodu kada je  bio visoki oficir carske Rusije, postoje mnoge priče čiju je verodostojnosi teško proveriti. Ipak, ono što će trajno biti upamćeno jeste da je ovaj čovek, bogate i burne  biografije, u svojim  zrelim  i  poznim godinama odabrao život u netaknutoj prirodi kanjona Vučjanke ugrađujući tako svoj lični pečat u mozaik Ijudskih sudbina vezanih za mesto koje je predodređeno da bude riznica pamćenja.