Димитрије - Мита Теокаревић

 Народни посланик и председник лесковачке Општине, протагониста, поборник и зачетник текстилне индустрије, први код кога се јавила идеја о производњи домаћег гајтана. Рођен је у Лесковцу, 1850.год, у сиромашној породици,од оца  Теокара и мајке Марије.  У деветој години је морао је да се најми за слугу код Прокопчета Бониног са платом од 60 гроша за годину дана. Читање, писање и рачун учио је код даскала Мите. Кад му је било 14 година ступио је у радњу Антонија Поповића и као помоћник свога газде путовао по Бугарској и продавао кудељу и ужарију а отуда доносио шајак и гајтан. Ову робу са ужаријама, паприком и бојама разносио и продавао по Србији и другим балканским земљама. Још као врло млад Мита је у служби код Тонке стекао први капитал и постао пашеног свога газде. Око 1870/71 постао је ортак са Јованом Стаменковићем и за годину дана приновио још 150 дуката. После је почео да ради самостално, да купује и продаје ужарију, шајак, гајтан, конац за шивење, боје и паприку и да, као и ранијих година, путује, овог пута својим послом. о самосталној изради гајтана Мита је, као и остали, почео да мисли кад је у Србији заведена царина на гајтан. Године 1884 он учествује у оснивању првог лесковачког предузећа за производњу гајтана, а 1896 у оснивању прве лесковачке фабрике вунених тканина у којој ће као ортак остати све до 1920. Те године, он је из ње иступио и на име свог дела добио ону првобитну фабрику гајтана у Вучју и 16 милиона динара на име обавезница од ратне штете. Тај новац је његовим синовима ,школованим стручњацима, послужило за оснивање Параћинске фабрике вунених тканина под фирмом Владе Теокаревића и комп. (1921). Митин средњи син Лазар, основао је у Вучју модерну фабрику вунених тканина (1934.г.).

Умро је 20 августа 1931.год. У народу се иначе преноси прича о великом богатству породице Теокаревић, као о неком злату и сребру које су Теокаревићи присвојили из државне касе приликом повлачења српске војске преко Албаније.

Мита је потекао из сиромашне породице. Вредан и учен, успео је да женидбом са Ваном постане пашеног свог газде Тонке.

Вана је са  Митом је очувала три сина: Владу, Лазу и Славка. Одрасла у грађанској породици, окружена предузимљивим и способним људима у својој породици, правилно је схватила своју мајчинску дужност и успела да своје синове, омогућујући им високо образовање, и европску културу, поведе очевим путем.

После смрти свога мужа , као трајно сећање на њега оставила је Вучју објекат непроценљиве и непролазне вредности - цркву Светог Јована.,,Била је срећна да погоди једно дубоко расположење овог краја старе Дубочице,, како је у то време писала Политика.

Освећењу цркве присуствовало је 20 000 људи. Међу присутнима су били: министар правде и изасланик Вардарске бановине, писмено јој се обратио владика Николај Велимировић а чинодејствовали су владике Јован и Венијамин. Такву  почаст за њу и наше место је ,,Баба Вана,, сигурно заслужила.

(Ових дана, све се чешће говори о продаји Фабрике вунених тканина "Вучје" у Вучју.  Ко-коме, кад , како и чију фабрику продаје питају се становници Вучја, док  радници  фабрике са зебњом ишчекују расплет..)

 


 (c) 2004 Development by NM