НАКРИВАЊСКИ МАНАСТИР

  О давној прошлости Накривањског манастира се мало зана.У турским пописима из 1516, 1530. и 1536. године је убележено име овог манастира са црквом Светог Николе код села Накривња.Године 1575-76. манастир је порушен а убрзо потом обновљен.Помиње се у XVIII и XIX веку манастир је посетио и историчар Фелиx Каниц.

До 1884.  била манастир-напис на звону.У минеју из 1873. 24 дец.помиње се као манастир.

Основа цркве Накривањског манастира је једнобродна, са припратом и полукружном апсидом.Са јужне стране храма призидан је простор, а на западној дозидан је трем.

     

           

Необична икона Св.Арханђела Михајла на којој држи ђавола за косу и убија.

  

  

Христофор Жефаровић 1743.год:"Вазнесење Христово са представом Пећке патријаршије".(бакрорез, отисак на свили)

Патријарх Арсеније IV поклонио манастиру 1690. за време сеобе Срба, у знак захвалности на учињеном доброчинству месец дана боровку њега и народа са њим.

1786. за време грчких калуђера Јоаникија и Игњатија направљена црква Успења Пресвете Богородице од које је остао само престо (горе на слици).У то време епископ нишки Калиник, Грчког порекла,  довођењем грчких монаха и градњом нове цркве покушао грцизацију.Народ  није  то дозволио, нова црква је срушена, једино што је остало од ње је овај престо.

          

Натпис на гробу  ВЛАЈКА РАДЕНКОВИЋА (СТОЈАНОВИЋА)

ВЛАЈКОВ СПОМЕНИК

У порти цркве чукљеничке крај самог храма постоји споменик великом и заслужном борцу за ослобоћење Лесковца и целога краја Влајку Раденковићу, односно Стојановнћу, из Голешнице код Алексинца, који је погинуо у Вучју 22. децембра 1877. године. Наиме, Влајко Стојановић, наредник регуларне српске војске, доспео је са ратним задатком у Лесковац у најкритичнијим тренуцима око ослобођења Лесковца 1877.

У првој декади децембра те године, Турци су масовно напуштали Лесковац у паничном страху од српске ослободилачке војске и Руса како је то у Лесковац пренесено из Прокупља од оних Турака који су отуда бежали. Одбегли до Грделичке клисуре, до Копашнице, лесковачки Турци су застали и чекали да виде расплет догађаја, а за то време Лесковац је био у великом узбуђењу и недоумици: Турци отишли, а војске нема, у граду безвлашће и комешање. Онда сами Лесковчани махом чорбаџије са Нешком Митровићем на челу, успостављау извесну власт; избегли лесковачки Турци из Копашнице поручују да ће се вратити и све хришћане ставити на нож. Лесковчани демонстрирају помоћу трикова да у Лесковцу има војске, опкољавају стражом Лесковац, пале велике ватре на Рударској Чуки и Хисару. У таквом несигурном и опасном стању, Арбанаси са Голака се подижу да приђу Турцима стадионираним код Копашнице па да заједнички уђу у Лесковац. Ето у таквом критичном стању, појављује се Влајко Стојановић, одлази у Ветерничко Поречје, подиже народ на устанак и са око триста устаника сачекује арбанашки башибозук, затворен у Дилавер-бегову кулу, разбија их под драматичним околностима и они се повлаче, али и сам гине. Лесковчани су били веома захвални овом див јунаку који је спречио можда један велики покољ у немоћном и без одбране граду Лесковцу. Но и поред високе оцене жртве коју је дао Влајко Стојановић, Лесковац је чекао пуних 30 година да му гроб у Чукљенику обележи трајним спомеником, 1907. године. Споменик је данас само бледо сећање на велике догађаје и једну велику жртву и више се овога знаменитог човека мало ко сећа.

Споменик је висок 3,25 м. у виду пирамиде и на све стране његове утиснут је текст са подацима о овом храбром борцу.

На једној страни стоји написано: ,,Не нам, не нам но имену твојему". На западној страни: овде лежи четовођа Владимир син Стојана и Стане Раденковић рођен у Галешници, окр. алексиначки, 14. септембра 1850 год. ,,На јужном делу је записано: Погину у борби за свога краља, веру и отаџбину 22. децембра 1877 год. бранећи се са усташама ср. лесковачког у Вучју. Вечна му памет". На источном делу споменика су следећи подаци: Белег овај подиже му благодарни народ среза Лесковачког руковођен својим врлим ср. начелником Миланом Стефановићем. Слава му".

Овај редак и вредни културни споменик.... није стављен под заштиту државе нити црквена старинска воденица".(Лесковачки  зборник XIII 1973,ст.18)

У Лесковцу, улица која почиње у Подворцу према Вучју назива се Влајкова улица.

 

Остала је забележена песма:

Звоно, звони, глас се чује, Мајка сина са'рањује:

     Сине Влајко, медна уста,
Остаде ти кућа пуста.
Мртва глава проговара:

     Неје, мајке, кућа пуста,
Кућу ће ми други кући.

У  песми се продужује дијалог из-међу   мртвог   Влајка  и   његове   мајке и на крају песме је закључак: Неје,  мајке,   сабља  пуста, Сабљу ће ми други паше, Но је, мајке, мајка пуста, Више мајка нема Влајка!"

 

(c) 2004 by NM